Nekada, pre mnogo godina, Pionirski park je bio mesto veselja i smeha. Deca su trčala po travnjacima, a porodice su dolazile da uživaju u sunčanim danima. Međutim, nešto se promenilo. Počele su da kruže priče o „ružnoj magiji“ koja je obuzela park, a ljudi su počeli da pričaju o nečemu što je menjalo taj prostor.

Jednog dana, posetioci su primetili čudne senke koje su se kretale kroz ruševine stare fontane, a neki su tvrdili da su čuli škripu tobogana u trenutku kada nije bilo nikog u parku. Mesto je postalo sve mračnije, a divlji uspon nasilja i neobjašnjivih nestanaka stvorio je atmosferu straha. Mnogi su počeli da veruju da su duhovi prošlih vremena, nevidljive sile, zauzele prostor i sada upravljaju onim što je nekada bio veseli park.

Priče su govorile da su avetna bića preuzele kontrolu nad parkom, spopadajući one koji se usude da kroče nogom na to ukleto tlo. Svuda po parku ostali su tragovi: neobjašnjivi otisci na pesku, zagonetne svetlosti koje su noću plesale kroz oblake, a svakodnevni posetioci tvrdili su da su im u snu šaptali jezivi glasovi.

Niko nije znao šta je tačno uzrokovalo ovu promenu, ali svi su verovali da se u samom srcu parka krije nešto strašno, nešto što ne treba otkrivati. I tako, dan za danom, park je postajao neprepoznatljiv, prepun senki i strahova. Niko više nije dolazio, a oni koji su pokušavali tvrdili su da je svako ko je kročio unutar granica parka bio obuhvaćen zlokobnim zrakom, kao da je mesto stvarano za nešto mnogo mračnije od običnog zabavišta.

Danas, mnogi kažu da je park uklet, i da će ostati tako zauvek. Ko zna, možda su avetna bića još uvek tamo, čekajući da ponovo spopadnu nekog nepažljivog posetioca…