Elementi dizajna definisani su u svakom umetničkom delu i vizuelnom dizajnu. Elementi dizajna su:

– tačka

– linija

– forma, oblik i prostor

– pokret

– boja

– šara

– tekstura

Tačka nema ni širinu ni visinu ni dužinu, stoga se može smatrati nekakvim apstraktnim, nedefinisanim oblikom. Ona je osnova za sve druge vizuelne oblike. Uprskos činjenici da nema nijednu naglašenu dimenziju, ona je vrlo jasna likovna (i optička) vrednost koja se može kombinovati, graditi ili varirati. One se mogu nizati ili se tačkama mogu teksturirati oblici pravilnim ili, pak, nepravilnim grupisanjem. Grupisanjem tačaka mogu se dobiti različiti svetlosni tonovi. Gušće grupisanje daće tamnije tonove, dok će reše dati svetlije. Ako se napravi postepen prelaz od gušćeg ka ređem nizanju tačaka, može se dobiti privid trodimenzionalnosti. Pomoću tačaka u boji može se postići pointilistički izraz. Preklapanjem rastera u boji dobija se optičko mešanje (dve boje se sitnim tačkanjem u oku spajaju u jednu), i koristi se u ofset štampi kada se od crvne, plave, žute i crne boje dobijaju ostale boje, mešanjem. Ofset štampa je tehnika prilikom koje se boje sa ofsetne ploče prenose prvo na gumeni plašt koji se nalazi na ofsetnom cilindru, pa na materijal za štampu. Na televizorima, monitorima, ekranima takođe se nizanjem tačaka (piksela) stvara slika. Broj piksela na ekranu određuje rezoluciju i njenu oštrinu. Svaki piksel ima svoje mesto gde se nalazi po visini i širini ekrana, svoju boju, zasićenje i svetlinu.

Linija je skup tačaka u ravni. Ona je trag koji ostavlja tačka prilikom svog kretanja. Ovaj grafički element ima funkcioniše i na vizuelni i verbalni način. Prema karakteru, linija može biti tanka, debela, oštra,kratka, dugačka, isprekidana, izlomljena, jednolična… Prema toku, mogu biti prave, krive, otvorene ili zatvorene. Kaligrafske crte rade se slobodnom rukom dok su euklidske crte izvedene uz pomoć tehničkih pomagala (lenjirom,na primer). Prema značenju, linije mogu biti konturne, kada se oblik definiše linijama crtanim po njegovom rubu, zatim teksturne, kojima se definiše karakter jedne površine (mogu biti plastične – hrapave ili glatke, slikarske, crtačke) i strukturne crte. Kao i tačke, i linije se mogu grupisati retko ili gusto. Postepenim razređivanjem gustoće linija i tačaka dobija se grafička modelacija.

Kombinacijom linija dobijaju se šare i teksture. Linije se koriste u kaligrafiji, kartografiji, za izgradu grafikona i slično, što znači da njima može da se prenosi i određena informacija.

Horizontalnim linijama postiže se efekat spokoja i mira i tako paralelne sa tlom u stanju su mirovanja u odnosu na gravitaciju. Vertikalne linije dominiraju u javnoj arhitekturi. Pokret, pravac i smer određuje se i definiše dijagonalnim linijama – pomoću njih postiže se takav efekat. Horizontalne i vertikalne linije u istoj celini prenose osećaj stabilnosti, postojanosti i čvrstine. Duboke, oštre krivine, spiralni oblici i slični elementi daju osećaj haosa, zbunjenosti, ludila. Plitke i lagano zakrivljene linije, međutim, daju efekat udobnosti, lagodnosti, opuštenosti.

Površina kao jedan od glavnih elemenata dizajna određena je uz pomoć nekoliko različitih linija različitih usmerenosti, čime se dobija različiti izgled. U 2D dizajnu površina je i glavni element i forma. Na jednom plakatu nalaze se svi ostali elementi, poput linija, tačaka, tekstura, boja, kao elementi forme na površini. Oblici na površini mogu biti geometrijski (krug, trougao, kvadrat, pravougaonik…) ili slobodni oblici koji se kreiraju i razvijaju bez ikakvog jasnog pravila geometrizacije. Kod 3D dizajna površine određuju prostor i formiraju formu objekta. Tako se formira geometrijsko telo nepravilnog ili pravilnog oblika.

Pokret je element dizajna koji funkcioniše i egzistira u vremenu. Može se definisati kao kretanje objekta u prostoru i vremenu. Može biti literalni, bukvalni pokret koji je fizički pokret (automobil, pokretne slike kao što su film, igra, ples…) i kompozicioni koji predstavlja pokret oka posmatrača po datoj kompoziciji i može biti dinamički (teče lagano od jednog do drugog dela kompozicije) i statički (pomera se sa jednog na drugi deo kompozicije). Uz pomoć akcije takođe se može kreirati pokret. Može se, između ostalog, iskazati i pomoću efekta zamrznute slike predmeta u kretanju.

Boja je čulni doživljaj koji nastaje kada svetlost određenog spektra probudi receptore u mrežnjači oka. Ljudsko oko u vidnom skupu boja može prepoznati crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu i ljubičastu. Tradicionalna podela boja u umetnosti je na proste i složene. Tri osnovne boje su crvena, žuta i plava. Tri složene boje dobijaju se mešanjem osnovnih boja: crvena i žuta daju narandžastu, plava i žuta daju zelenu a plava i crvena ljubičastu. Mešanjem osnovnih i složenih boja dobijaju se tercijarne boje (plavozelena, žutozelena itd.). Druga podela boja je na tople i hladne. Tople boje su crvena, žuta i narandžasta. Hladne boje su plava, zelena i ljubičasta. Neutralne boje su smeđa, kafena i sl. Dve boje od koje jedne nema nimalo u drugoj boji nazivaju se komplementarnim bojama. Takve su, na primer, narandžasta i plava boja, jer se narandžasta dobija mešanjem crvene i žute i u sebi nema nimalo plave boje, zatim ljubičasta i žuta i crvena i zelena. Aditivno mešanje boja koristi se u televiziji i računarstvu i u njemu najveći raspon prikaza boja dobija se kada su primarne boje crvena, zelena i plava. Kod suptraktivnog mešanja boja koje se primenjuje u fotografiji i za štampanje primarne boje su cijan, magenta i žuta. U štamparstvu se pored toga koristi i pigment crne boje, da bi se postigao veći kontrast.